Epski padovi

Obećala sam da ću napisati i poseban post o svojim epskim padovima. Kada kažem pad, mislim na ulaganje kompletne ušteđevine i ostajanje bez iste. I da se razumemo nešto:

za svako svoje posrnuće – sama sam kriva!

Da, možda nije bila dobra poslovna klima, možda neke okolnosti i ljudi nisu bili fer; ali moja dužnost, kao nekog ko je pokretao projekat je bila da predvidim i to. Ali nisam. I zato sam lupila zadnjicom o ledinu (pardon my French). I iskreno da vam kažem: bolelo je. Što kaže Bora Stanković:

Nebo je tako visoko, a zemlja tako tvrda.

Moja prva firma je bila klasična IT firma. Bavili smo se proizvodnjom softvera i to isključivo custom made. U njoj sam se bavila plasmanom i promocijom. Da budem plastičnija: bavila sam se nalaženjem klijenata i promocijom firme. Custom made software nije nešto što može svako sebi da priušti. To je skupa igračka, a i projekti se rade dugo. Kako se ne bih osećala beskorisno, isplanirala sporedni biznis:

HAUS MAJSTORI!

2007. sam sela, osmislila sve i rešila da probam. Ideja je bila sledeće: na jednom mestu skupim ljude koji će da se bave sitnim popravkama po kućama i firmama, da se bave održavanjem prostorija… Ama, kompletna jedna usluga! Dala sam oglas i na netu i na webu da tražim saradnike. Odmah sam odradila kompletan promo materijal, sajt… Iscimala potencijalne klijente za saradnju. Odziv kod klijenata je bio dobar. Mesec dana sam se sretala sa ljudima i dogovarala uslove saradnje. Sa svima ispotpisivale ugovore i u jednom trenutku krenula sa radom.

Dakle: uložila sam u marketing, kupila sav potreban radni materijal (svu opremu: šrafcigere, bušilice, četke, metle, kofe, sredstva za čišćenje…), odradila personalizovane uniforme po meri za zaposlene… Kako bih pokazala ozbiljnost u radu – kupila sam najpoznatije brendove za rad (i od alata i od sredstava za održavanje i uniformi i blabla); ljude uredno prijavila (dogovorila minimalac + procenat).

Kad se pogleda postavka – sve štima: ima klijenata, ima zaposlenih, ima kompletne opreme.

Ali, čovek sa 29 godina misli da zna sve na ovom svetu…

Prvi problemi su počeli vrlo brzo: zaposleni se nisu pojavljivali u dogovoreno vreme kod klijenta, fušerisali su sa radom, nekad se nisu pojavljivali uopšte… Sa klijentima sam imala potpisane ugovore i, u jednom trenutku, počela sam da im plaćam penale (što je i normalno). Neki od zaposlenih, naročito žene koje su se bavile sređivanjem privatnih i poslovnih prostorija, počele su privatno da se dogovaraju za uslugu, znatno niže cene od moje. Pritom su koristile firmina sredstva za rad (što je na sudu, praktično, nedokazivo). Nisam znala da stanem kad sam došla do nule, nego sam se zakopavala još više i više… Sve sam se nadala krenuće, ali nije. Na kraju sam odustala.

Lekcija koju sam naučila je da ne možeš da radiš ovakav tip posla bez obilaženja ljudi na terenu.

Teorija je jedno, a praksa nešto sasvim drugo, dragi moji. Šta više, trebalo je da zaposlim još dvoje ljudi koji bi po ceo dan trčali po terenu i kontrolisali zaposlene. Ali nisam. Nisam, zato što sam bila neiskusna i nije mi palo na pamet. Ideja je bila na mestu, jer takav servis u tom trenutku nije postojao na tržištu; a s druge strane nisam imala mogućnost da stupim u kontakt sa nekim ko se time bavi. Kasnije, neki ljudi koji su pokrenuli slične servise su me kontaktirali i svima sam objasnila gde sam se spotakla, zašto, kako… Tako da su imali moje iskustvo kao reper. Moram da podvučem da mi je mnogo drago što im je moje iskustvo pomoglo.

Moj drugi epski pad je bio poslovni imenik.

U tom trenutku je bilo dosta poslovnih imenika na netu i svi su dobro radili. Upoznala sam se sa vlasnicima imenika, ljudi su mi objasnili kako posao funkcioniše…. Udahnula sam duboko i skočila u svoje naredno epsko posrnuće….

Kako je to bilo?

Pa, ovako. Nisam htela da moj poslovni imenik bude kao svi ostali. Imala sam ideju da se bavim specifičnom nišom. I to ne bilo kojom – nišom polovnih delova za automobile. Da, da, da – mnogo sam bila pametna. O automobilima nisam znala apsolutno ništa! Niti sam vozač, nit’ se nešto interesujem za četvorotočkaše. Auto je za mene limena kutija koja te preveze od tačke A do tačke B. I sad, takva osoba krene u takav poslovni poduhvat. Sad mi je jako smešno kakva budala bejah, al’ onda….

Kao i u prethodnom poslu i u ovom krenem puna entuzijazma i odradim sve profi: brending, oprema: laptopovi, fotoaparati, par brojeva za mobilni internet (tad je mobilni internet bio skup k’o sam đavo, ugovori na 2 godine sa provajderima…). Sve ovo mi je bilo potrebno, jer kad komercijalisti idu na sastanak kod klijenta imaju mogućnost da odmah fotkaju, unesu podatke…. Prihvatim se i izrade ozbiljnog portala, napravimo ga i to počne….

Trajalo je to neko vreme, a onda puklo k’o balon od sapunice!

Gde sam pogrešila?

Prihvatila sam se nečega o čemu nemam pojma. Ono što sam naučila iz ovoga je sledeće:

da ljudi imaju para, ne bi držali auto otpade, već profi servise. Takođe, mnogo vremena je odlazilo na edukaciju potencijalnih korisnika šta im to donosi da budu deo poslovnog imenika (u to vreme internet je bio nešto egzotično kod nas, većina ljudi ga nije ni koristila nešto…). Drugo, nisu bili spremni da plate. Umesto da promenim nišu, ja sam se tvrdoglavo držala ove, jer taman da odustanem – ono pojavi se korisnik…

U oba slučaja sam pokušavala i gurala jedno godinu, godinu i po. Bilo mi je teško da priznam sebi da nisam uspela. Silno sam želela uspeh! Iz ova dva epska pada (imala sam još padova, al’ ne ovako bolnih) sam izvukla nauk da čovek mora da preseče nekad, da mora da odustane… Ne vredi nešto gurati ako neće, pa neće.

Posle ovoga sam probala i saradnju sa jednom curom koja se bavila izradom nakita, ali tu sam bila u malom minusu. Ovaj posao je pukao zato što je zaista previše nakita na tržištu, a ni između nas dve nije bilo hemije…

Ipak, na stranu sve ove propasti, moj najteži trenutak u životu je bio razvod. Kad je ta neka priča između ex hazbenta i mene pukla, imala sam stomak do zuba. ostala sam bez posla, bez sigurnosti, sa nešto malo ušteđevine i sa dve bebe. Nisam mogla da budem majka kakva želim, a nisam mogla ni da se posvetim poslu kako sam želela. Skoro tri godine sam se vrtela u začaranom krugu. Pala sam bila i u depresiju (i od nje se uspešno izlečila, ostala mi je samo sporadična anksioznost). Kada sam došla sebi, kad sam izašla iz depresije, objasnila sam si stvari na sledeći način:

mama, koja je 24/7 sa decom i roditelj koji će obezbediti finansijsku sigurnost dece – istovremeno ne mogu da budem. Mogu da biram između ove dve opcije. Eto, život nije fer. I odabrala sam drugu opciju. Tako da danas nisam mama koja je tu 24/7, ali jesam mama koja je tu uvek kad treba. S druge strane, za finansijsku budućnost dece više ne brinem.

Da bi čovek uspeo, prvo mora da padne. Meni su padovi pomogli da danas cenim sve što imam i naučili su me oprezu. Više ne idem glavom kroz zid i prihvatam se samo i isključivo projekata za koje sam sigurna, ne da će me ostaviti na nuli, nego s kojima ću imati zaradu.

Moja poruka svima vama je da se ne plašite padova, ali da budete smrtno preplašeni ako iz pada ništa ne naučite.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *